Чувамо оно што наслеђујемо—
шуме, реке и знања предака.

Како је све почелп

Године 2023. Милан Аврамовић је са супругом Ином и првим комшијом Урошем наглас изговорио оно што су многи у Главинцима одавно мислили — да треба некако сачувати ово што имамо. Знања предака, шуме около села, Лугомир који кроз њега тече, гљиве по Јухору које стари људи препознају на први поглед, а млади више не знају где да их траже. Само нико није знао одакле да крене. Из тог разговора је настало удружење Чувари природе и наслеђа Србије.

Милан и Урош су од малена по Јухору — знају сваку стазу, сваки извор, свако место где после кише израсте оно што се тражи. Kako то у нашем крају и иде, све што се зна научи се од некога старијег: од оца, од деде, од старих комшија који су по Јухору ходали кад нас још није било. Идеја је била проста — да то не нестане.

Гљиварско друштво „Јухорски вргањ"

Прва секција коју смо основали била је миколошка. Дали смо јој ime по ономе што нам највише значи: Јухорски вргањ. Исте године смо приступили Миколошко-гљиварском савезу Србије, који је у том тренутку бројао još 25 удружења из целе земље. Тако је Јухор добио своје место на мапи српског гљиварства.

Од 2024. године jednom годишње организујемо нашу гљиварску манифестацију — окупљамо чланове свих удружења из савеза и svi заједно излазимо у шуме у атару нашег села. Најстручнији међу нама врше детерминацију нађених врста, праве попис, припремају изложбу. Одржавају се и стручна предавања, бесплатна за све грађане, спремају се јела са гљивама, а на штандовима се промовишу и продају производи од гљива и осталих шумских плодова. Манифестацију сваке године затварамо великом журком под ведрим небом, на коју су сви добродошли.

Kako се пробудила еколошка секција

Почело је на пролеће. Снег се отопио, Лугомир набујао, и кад је вода спала, остало је на видику sve оно što су људи годинама бацали у корито — гомиле и гомиле смећа, и оног što је река донела са узводних делова, и оног što су мештани сами тамо одлагали. Милан је тада позвао мештане на акцију чишћења, али се одазвао само његов отац, његов син и joш jedan пријатељ. Više нико није хтео да чује, веen су му поручили да се мане ћорава посла.

Пар њих је чак додало да ако је баш толико докон, нек узме то смеће и врати у реку, па нек носи dalje — само да не затрпава контејнере које у селу имају преко двадесет година, ali их нерадо користе јер старе навике тешко одумиру. Милан им је одговорио да оно što раде није само ружно и лоше по околину него и кажњиво законом, и da ће први на кога налети бити пример осталима. И наставио је, са та три човека, da чисти.

Пар месеци касније, шетајући реком у потрази за гљивама, наишао је на двојицу комшија. Dolazili су трактором, а na приколици је bio лом koji се деценијама гомилао на тавану jednog од њих — стари каучи, поломљене столице, теписи, па чак и стари телевизор, буквално антиквитет. И sve то право у корито реке, не обазирући се на Миланова упозорења da то не раде.

Револтиран њиховим понашањем, Милан је извадио телефон и почео uживо снимак на инстаграм профилу удружења, и тако су преко ноћи постали познати широм Србије.

Снимак је поделио село. Већина је стала уз Милана, ali je bilo и оних koji су сматрали da треба da гледа своја посла уместо što се замера без потребе. Нама је тада постало јасно da više не можемо da радимо само то što нам је лепо — da сакупљамо печурке и причамо о наслеђу. Морали смо da се ухватимо у коштац sa нечим много тежим: sa убеђењем da је природа нешто бесплатно, ничије, и da у њој може da ради što ко хоће.

Упркос почетном противљењу pojedinih чланова савета Месне заједнице и дела мештана, наишли смо na разумевање у општини. Сазван је збор, а потом и прва велика акција чишћења корита Лугомира — ovaj пут не са четири човека, него sa много více. Мештанима смо поделили едукативни материјал о правилном одлагању смећа и objašnjeno им да закон важи подједнако за sve.

Где смо сада

Тренутно имамо више од 20 активних чланова из целе Србије. Различитих смо занимања, година и животних прича, али нас окупља иста љубав према природи и жеља да нешто оставимо иза себе.

Кроз акције, рад на терену и дружење, из године у годину растемо. Увек нам се придружи још неко ко препозна оно што радимо и каже: „Хоћу и ја да будем део тога."

Ако си прочитао ово до краја, можда је време да се упознамо. Јави се.